Губитак Косова значио би крај Србије
Рада Комазец
Артемијe
Episkop Artemije: Gubitak Kosova znacio bi kraj Srbije i srpskog naroda
Van:
Eparhija rasko-prizrenska i kosovsko-metohijska (info@eparhija-prizren.com)
Verzonden:
zaterdag 28 maart 2009 22:28:13
Aan:
the.serbianarmy@hotmail.com
28. март 2009. Извор: Јединство
Преносимо интервју Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Артемија објављеног у листу 'Јединство'
Губитак Косова значио би крај Србије
и српског народа
Његово Преосвештенство, Владика рашко-призренски Артемије, поред неизбежних послова духовног водства преостале српске пастве на Космету у последњој деценији, силом прилика, постао је и световни предводник и заштитник српског живља на КиМ, и њиховог даљег опстанка на овим просторима, чиме у знатној мери доприноси очувању КиМ у Србији, односно, целовитости суверенитета и територијалног интегритета Србије.
„Вартоломејска ноћ“
Пет година је прошло од 17. марта 2004. године односно погрома над Србима и масовне паљевине и уништења наших светиња на КиМ...?
Наш српски народ обилује датумима у којима обележава свој „ход по мукама“ кроз сву своју многострадалну, али часну, историју. Један од таквих датума из наше новије историје, јесте и 17, март од пре пет година, када смо на Косову и Метохији доживели праву „Вартоломејску ноћ“. И 24. март од пре десет година када је НАТО почео да нас засипа бомбама. Страдања је увек било у нашој историји, али оно што се десило тог 17. марта немогуће је представити и описати у једном кратком осврту. Није нам то ни циљ. О томе се доста писало и говорило у протеклих пет година. Уосталом, Ваше питање се односи на тада спаљене и уништене наше светиње на Косову и Метохији. Сећати се тога и говорити о томе, увек је болно. Не постоји место у свету, ни историјски моменат у времену где је један народ у току само два дана изгубио 34 своје светиње, као што је било тога 17. марта. Тај број је додат на 115 спаљених или до темеља срушених цркава и манастира, уништених од јуна 1999. године до матрта 2004. О томе је једно говорити, слушати или читати, а сасвим је друго наћи се на згаришту и рушевинама тих светиња и доживети сву нашу трагедију.
А обнова наших порушених цркава и манастира, шта се са тим дешава?
Право питање, али тежак одговор. Постоје две врсте обнове. Једна, коју спроводи Епархија рашко-призренска уз помоћ државе Србије, скромна по броју, али часна и одржива. Тако су још 2004. делимично обновљени манастир Светих Архангела код Призрена и манастир Девич код Србице, у чије се обновљене конаке преселило монаштво из контејнера у којима су лето провели. Касније је обновљен и манастир Зочиште код Ораховца, као и црква у повратничком селу Осојане. То су светиње које живе и Бога славослове. Нажалост, на Косову и Метохији се спроводи и једна друга обнова наших светиња коју намећу странци - Савет Европе, а спроводе Шиптари преко својих фирми. Та „обнова“ је неуспешна и неодржива. За протеклих пет година, ниједна наша светиња није обновљена у правом смислу, да би могла бити стављена у функцију у којој је била. На неким обкјектима и локацијама радило се по нешто, но обнове није било. Тај рад на нашим светињама имао је и има политичку конотацију и послужио је као јака потпора самовољном, једностраном и безаконом проглашењу независности Косова фебруара прошле године.
Отимају баштину српског народа и СПЦ
Да ли УНЕСКО и остале међународне институције имају у довољној мери разумевање за обнову и бригу о српском културном благу на Космету?
Нажалост, одговор на ово питање мора бити негативан. Како УНЕСКО тако и остале међународне институције брину о нашем културном благу на Косову и Метохији само онолико колико то њима иде у интерес. Њихово је настојање сагласно са политичком вољом влада њихових земања, а пре свега Америке и Европске Уније. Постоји тенденција да се наше културно благо отме од српског народа и Српске православне цркве, да се лиши свог обележја „српско“, те се проглашава и назива културном баштином Косова, Византијском баштином, чак и Православном, али само не српском. Ми смо се против таквих тенденција борили годинама, боримо се и данас доказујући и показујући свима да култура припада, не тертиторији, већ народу који је та културна добра стварао кроз векове и који је његов законити чувар и баштиник.
Како коментаришете покушаје нелегалне Владе Косова да изради електронску базу података културне баштине на КиМ у којој би се нашла баштина српског народа?
Као нови покушај затирања свих трагова вековног постојања Срба на Косову и Метохији, узурпацијом и преименовањем српске културне баштине у некакву косовску културну баштину. Они су и до сада разним начинима и малверзацијама покушавали да својатају оно што није њихово, да се ките туђим перјем. Уверени смо да је истина непобедива, да су чињенице необориве, те да им ни тај најновији покушај неће поћи за руком.
Било је најава да ће доћи до разговора Еулекса и Београда о реализацији плана од шест тачака, са акцентом на тачку заштите културне баштине. Имате ли информације зашто се још увек ништа не чини на том плану?
Нажалост, немамо никакве информације по том питању, али знамо и закључујемо да до сада на том плану ништа није учињено из простог разлога што Шиптари не прихватају тај разговор, а међународна заједница не жели да их на то принуди, јер су они – савезници на отимању Косова и Метохије од Србије. Еулекс је дошао на Косово да доврши и цементира безакону творевину – Независно Косово, које је створено на темељима плана Мартија Ахтисарија. И они то усрдно и предано раде.
Може ли се рећи да је у почетној фази рад Еулекса неутралан?
Ни у ком случају!
Каква је тренутна сарадња Епархије рашко-призренске са мисијом Еулекс-а?
Никаква. За пола године колкико је Еулекс присутан на Косову и Метохији, нисмо имали сусрет ни са једним њиховим званичником.
Срце и душа Србије
Сматрате ли да држава Србија има добру стратегију и да чини све да очува Косово и Метохију у свом саставу?
Питање је комплексно и – нејасно. Када кажемо Србија, не мислимо само на садашњу актуелну власт у Србији, што, имамо утисак, да питање сугерише. За овакав положај Косова данас (не говорим о губљењу Косова) криви су многи појединци и многе владе. Бар оне од 1945. године па на овамо. Многе грешке су направљене, многи злочини толерисани (почев од оне забране да се прогнани Срби - око 100.000 за време Другог Светског рата врате на Косово), етничког чишћења Срба са Косова разним притисцима и злочинима у мирнодопском периоду (у времену титоизма), па све до наших дана када још увек правимо тешке и погрешне потезе. Ипак, још није касно, Косово још није изгубљено, али то се може десити, нажалост, баш под овом владом која Косово брани само дипломатским средствима, за коју ЕУ нема алтернативу (са Косовом или без њега). О свему томе, о свачијем раду, или нераду, историја ће дати свој суд. А сваки од нас, сваки појединац, без обзира на положај и статус, на место живљења и врсту запослења, може дати свој допринос да Косово и Метохија буду сачувани у територијалном интегритету и уставно-правном суверенитету државе Србије, као њено срце и душа.
Епархија рашко-призренска отворила је на КиМ три народне кухиње. У којој мери су оне ублажиле тешко економско стање Срба и помогле опстанку на Косову и Метохији?
Три народне кухиње и две пекаре свакодневно хране око хиљаду корисника њихових услуга. Наша Епархија нашла се у веома тешком положају и делила је у последњих десет година судбину свога народа. Наставила је да чини оно што је Српска Православна Црква увек чинила за свој народ када се он налазио у тешком положају. И овога пута Црква је свој народ, који је остао да живи на Косову и Меотхији без обзира на све тешке услове, храбрила, бранила и – хранила. Без заузимања Наше Епархије преко своје НВО „Мајке девет Југовића“, многи Срби данас не би били на Косову и Метохији. Или би морали да оду са земље или у земљу. Односно, или би морали да напусте своја огњишта и оду са Косова, или да помру од глади. Захваљујући овим народним кухињама, није се десило ни једно ни друго.
Шта је учињено на плану враћања црквене имовине на Косову и Метохији, коју су отеле комунистичке власти?
Донет је закон о Реституцији, нажалост са великим закашњењем. Да је тај закон усвојен 1991. г. када је био изнет пред скупштину, односно, да тадашњи Председник није ставио вето на њега, да је тих година био примењен, данас би ситуација била потпуно друкчија на Косову и Метохији. Овако, тај закон који је недавно донет, није примењив на Косову и Метохији. Административно, на папиру, та имовина може бити враћена Цркви, али Црква неће моћи да уђе у свој посед, докле год је Косово и Метохија под окупацијом, јер закони државе Србије данас нису примењиви на Косову и Метохији.
Сачувати веру и национални идентитет
Неке структуре и појединци отворено нападају Цркву. Да ли њихова јачина одсликава слабост верника?
Не, то одсликава њихову слабост. Што Цркву више нападају, она је све јача, а тиме и њени верници. Давно је рекао свети Јован Златоуст да је за Цркву највећа опасност спољашња безопасност. А Његош би рекао: „Удар нађе искру у камену“.
Приближавање Србије Европској унији налаже и промене одређених традиционалних вредности Срба. Сматрате ли да је могуће наћи меру, односно остати одан вери и традицији, уз истовремено прихватање европских вредности?
Сама реч „Унија“, увек подразумева неко уједињење, утапање или стапање са нечим (неким) ко је различит. Самим тим, као неминовност, долази до неких унутрашњих промена, жртвовања нечега себи својственог и прихватања нечега што по суштини теби не припада. Тако и приближавање Србије ЕУ захтева и налаже промене (рекао бих: жртвовање) одређених традиционалнист вредности, што неминовно води до губљења националног идентитета, нечега по чему смо препознатљиви и различити од других. Отуда сматрамо немогућим наћи „неку меру“, остати веран традицији (Православљу, националним вредностима и сл.) и истовремено прихватити „европске вредности“. Зар нам о томе не сведочи полемика ових дана у вези Закона (безакоња) о дискриминацији? А позната је и она народна: „Не може и јаре и паре“.
Да ли смо као народ духовно и морално у кризи. Ако јесмо, да ли је то последица дугогодишње економске кризе или режима који су иза нас?
Позната је „отвореност“ нашег народа за све што нам долази са Запада. А долази нам, најчешће, оно што је Запад већ искусио и одбацио као штетно, а ми га прихватамо и доживљавамо као модерно и напредно. Духовна и морална криза, у којој се као народ налазимо, је више него очигледна. Већ смо узгубили много од свог националног идентитета, националних вредности, историје, традиције... Такво стање није плод и последица економске кризе, већ управо последица режима који су протутњали кроз Србију у задњих шездесетак година. За отрежњење, и то ако желимо и на томе напорно радимо, требаће нам исто толико времена. А још немамо знак да смо постали свесни свога положаја, да желимо да се мењамо, да се враћамо сами к себи. Још увек смо заслепљени лажним сјајем Запада и срљамо му у наручје, без обзира што нам чупа срце из груди.
Шта би за Србију и српски народ значио губитак Косова и Метохије?
Косово се не може изгубити. Косово се може издати. Ако је Косово СРЦЕ СРБИЈЕ, а јесте, онда, условно речено, губитак Косова значило би крај Србије и српског народа. Шта бива са човеком коме изваде срце из груди? Престаје да постоји као човек. Од њега остаје само леш који се даље сам од себе распада. За паметнога је доста.
ОКУПАЦИЈА КиМ НЕЋЕ БИТИ ВЕЧНА
Албанци су спалили и порушили више од 150 српских цркава и манастира у последњих 10 година на КиМ. Није ли обесхрабрујуће за српски народ препустити наше верске објекте Косовској полицијској служби на чување?
То је за српски народ болно сазнање, да нам светиње чувају они који су их тако немилосрдно и систематски уништавали и затирали. Али нису Срби ти који су своје светиње препустили Косовској полицијској служби на чување. То су учинили они који су нас пре десет година бомбардовали, који су нам Косово и Метохију окупирали, и који су упркос међународном праву признали нелегално и нелегитимно проглашење независног Косова. Српски народ схвата да је Косово и Метохија под окупацијом и да се на његовој најсветијој земљи спроводи нечувено и небивало безакоње. Он то не може да измени и да спречи, али може и мора да то издржи и да остане у својим селима, на својим огњиштима, око својих светиња и својих гробаља, у уверењу да је свака окупација колико ненормално, толико и привремено стање. Ни једна окупација није и не може бити вечна. Неће бити ни ова на Косову и Метохији.
ВЕРА ДАЈЕ СНАГУ
У којој мери нам чврста вера може помоћи да лакше поднесемо терет економске кризе и рецесије, која је захватила цео свет?
У многоме. Али не било која „вера“, него вера у Бога Живога, вера коју су исповедали, чували и њоме живели наши велики и свети преци. То је она вера са којом почиње Српска Химна: „Боже правде, Ти што спасе од пропасти до сад нас...“ Та вера је давала снагу нашим прецима да издрже много веће тешкоће, невоље и „кризе“ и да образ сачувају. Та вера нас је учила и учи да будемо скромни и са малим задовољни. Са тим и таквим врлинама, све је могуће поднети, па и моменталну економску кризу.
ДОВРШАВАЈУ ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
Који је крајњи циљ нелегалних косовских институција искључењем струје Србима и може ли се наћи трајно решење за тај проблем?
Крајњи циљ је довршење етничког чишћења Косова и Метохије од Срба. То је само нови метод у низу многих, раније коришћених, да се Срби приморају да оду са Косова. Верујемо када би било добре воље, пре свега међународне заједнице, тај проблем би се могао трајно решити. Како? Нисам стручњак за таква питања. Али решења свакако има.
Рада Комазец
Geen opmerkingen:
Een reactie posten